Eli Berlin je sa svoje 23 godine doživela moždani udari, nakon čega nije mogla da drži ni četkicu za zube. Danas podučava žene o tome koliko su zapravo snažne.

Naime, bila je zdrava, mlada devojka i odjednom je počeo pakao.


 

“Prala sam sudove kad sam odjednom primetila da mi nešto nije u redu s ustima i vilicom. I taman kad sam pomislila da pozovem Siri da pitam kakvo će vreme biti – nisam mogla da govorim. Samo sam mumlala. Pokušala sam da pozovem dečka, ali nisam uspela da otključam telefon. Kao da je moj mozak znao koje brojeve treba da otkucam, ali prsti nisu slušali.

 

Nekako sam potom uspela da ga dobijem, pa sam jedva otišla do obližnjeg urgentnog centra. Tek tu napolju na uglu shvatila sam da se sve to zaista dešava i počela da paničim. Mogla sam samo da plačem. Na ulazu nisam mogla ni da progovorim ni da napišem bilo šta.

“Drogirate li se? Recite iskreno” To su me prvo pitali doktori. Pošto nisu mogli da utvrde šta mi je, poslali su me kući uz objašnjenje da je sve to samo napad panike. Te večeri sam zaspala ne znajući da li ću se ujutru probuditi.

 

Sutradan sam ponovo otišla kod lekara, jer sam znala da nisam luda i da ne izmišljam to što mi se događalo, i opet us me pitali da li se drogiram, posebno kokainom. Konačno su potom utvrdili da sam imala šlog, ali nisu znali zbog čega. Odmah su me poslali na fizikalnu terapiju i vežbe za govor, a drugi pacijenti su samo zurili u mene jer sam bila ubedljivo najmlađa.

 

Nije bilo nimalo prijatno gledati me kako hodam, vukla sam desnu nogu, s tim što me je fizijatar Keti zaista mnogo motivisala da radim. Nisam imala predstavu gde su stvari koje se nalaze oko mene. Osećala sam da su mi noge zacementirane za pod. Ali Keti je svaku vežbu predstavila kao igru kako bi mi bilo lakše. Ipak, mislila sam da će mi sve to spržiti mozak, međutim, jedino rešenje je testirati sebe. To danas govorim svojim klijentima.

A najtužnije je što nakon barčelor diplome za umetnost više nisam mogla da crtam. Nisam mogla ni da pišem dobro, pa mi je terapeut dala da uradim kopiju jedne slike. Izgledalo je očajno. I ja sam bila očajna. Ali ona je rekla da je mnogo bolje od onoga što bi ona uradila. Posavetovala me je da prihvatim to kako sada crtam i nađem svoj, jedinstven stil. Ali ja sam želela svoje staro umeće. Uspela sam nakon godinu dana. Najobičnije stvari vezane za motoriku bile su mi strašno naporne, na primer, mešanje karata, stavljanje karmina, sečenje nečeg napola, pranje zuba. To me je najviše plašilo, to što nisam mogla da obavljam te male stvari. Teže je to nego što mislite. Morala sam da jedem manje zalogaje jer grlo kao da mi se smanjilo. I vodu sam pila pomalo, sve mi se činilo da ću se ugušiti.

A onda su došle terapije sa Grejs. Kao da sam ponovo bila u trećem razredu. Na tim terapijama govora sam se najčešće osećala tako glupom. Čak su me i sestrići jednom ispravili – ta reč se ne kaže tako.

 

Nekoliko meseci kasnije onesvestila sam se pod tušem. Ispostavilo se da imam aritmiju, pa su mi doktori stavili mali čip tik ispod kože na grudima, a to je usporilo moju terapiju. Ali nisam se dala, strašno sam se trudila. I onda sam završila s terapijama, posle godinu dana. Bilo je teško suočiti se sa stvarnošću, nisam mogla ni nokte da nalakiram. Zato su mi prijatelji priskočili u pomoć, pa sam se ponovo osetila kao devojka u dvadesetim godinama, makar donekle.

Pucala sam svakog dana, samo bih se rasplakala. Jednog dana sam spremala ručak, ali ruke si ni se toliko tresle da sam odustala. Čak ni glad me nije mogla naterati da ponovo probam. Pa šta. Svi smo ljudi i imalo pravo da budemo slabi s vremena na vreme.

 

Prošlo je tri godine otkad sam se šlogirala. I dalje ponekad imam problem s govorom, naročito kad sam umorna, čitanje je i dalje izazov, ali sve u svemu ne mogu da se žalim. Naučila sam koliko me moje telo voli. Telo i mozak su pretrpeli toliko toga da bi se oporavili. Zato gledajte da se brinete o svom telu zdravim životom jer, kad sam prvi put sišla niz stepenice bez pridržavanja, plakala sam.

 

Kad vežbam, pa pomislim da ne mogu više, setim se svega ovoga. I dalje ne znam zašto sam doživela šlog, ali znam da me je to ojačalo. Moja strast prema fitnesu ne bi bila ista. A bila sam do pakla i nazad da bih pronašla sebe.”

(Kurir.rs/harpersbazaar.com)

LEAVE A REPLY